Poruke()
Moj Profil
Odjavi se
|
...Sedam godina su kofer u koji može stati strašno mnogo stvari.Ako umes da pakuješ,naravno... To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve vise,ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra... Njen kofer,na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala,ali nisam pokušavao da je odvratim... Do pepela se i jedino stiže preko vatre... Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice,ni od priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena... Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga"prodavnice modne obuće"... I onda će znati. Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. Uzdahnuće,predosećam? Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu,kao odraz udaljenih zvijezda na vodi... Biće sama,nadam se? Jer,tada će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina... Da... I onda će znati da je jedina koju sam ikada voleo... Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca... Štedeći se... Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem... |
|
Proslo je tek nekoliko sati od kad nismo zajedno a vec mi silno nedostajes.Znas da nemam hrabrosti da ti ovo u oci kazem,pa pisem ovo pismo...da olaksam dusu...dusu ispunjenu tobom...Moj krevet jos uvek mirise na tebe,telo mi jos uvek gori od tvojih dodira...misli mi ne daju mira... Borim se...borim se sama sa sobom,sa ovim sto osecam... Grizem usne ne bi li pronasla tvoj trag na njima... Strast...ta divlja strast od koje mi gori krv,telo,sve...skoro me gusi... Ljubav...ni sama ne znam jeli to ljubav ili nije,ali znam da mi ovih 195 minuta,koje nisam brojala,od kad si otisao,traju kao vecnost... Nedostaje mi tvoj smeh,one rupice na obrazima dok se smejes,tvoj dodir,tvoj bezobrazni pogled na mojim grudima i moja kao stidljivost...tvoji poljupci mi nedostaju... Pitam se zasto su nam se usne ikada i dotakle ako si morao da odes,da me ostavis samu sa mojim zeljama...da ludim...da izgaram... Znam da uzivas u svojoj moci,znam da volis da me pokoravas,da me mucis...pristajem...pristajem na sve... rob...sluga...sta god...samo dodji,vrati se... ljubi me... pokori me... ugasi ovaj pozar u meni... samo ti to znas...samo ti to mozes... ili jos vise rasplamsaj ili potpuno ubij ovu zelju,ove osecaje... Jer suvise je tesko jos jednu noc provesti bez tebe... Ljubav ili ne...svejedno...ma i onako je tesko voleti... Pisem ti ovo pismo samo da bih nekako ugasila ovu zelju,da bih razbistrila misli...ne vredi...suvise te ima u meni...pod mojom kozom...u mom srcu...Evo sad me jos izdala i ova suza koja je kanula...Zavrsavam a opet sam na pocetku ...silno mi nedostajes... |
 Ne odlazi odmah ja sam svestan da je kraj postajemo jedno drugom stranci budi tu veceras svoju ruku meni daj jer od sutra na njih idu lanci Ne odlazi spusti kofer sve ti nije tu sacekaj jer sve ti nije stalo ponesi i ovu moju dusu ranjenu ne odlazi ostani jos malo Samo ovu noc bar da placemo do jutra zelja mi je to lakse bice mi sa tobom da se setimo jer nas nece biti sutra sutra moje sve negde odnosis sa sobom Ne odlazi odmah sve je vec potonulo sobu mi je ispunila tama da ne gledas ovo moje lice klonulo jer od sutra ti nastavljas sama Ne odlazi spusti kofer sve ti nije tu sto je bilo nece da se vrati ponesi i ovu moju suzu bezgresnu pokloni mi samo jos par sati |
 Rekli su da vreme uvek leci sve ... Nisu rekli sta sa onim kome vreme nestaje, Nisu rekli sta onda ako bol ne prestaje Oni ne znaju da shvate sve te noci besane... A ja nisam ista kao pre, Kazes mi da jesam jer jos smejem se zar ne... A ti, ti si isti kao uvek Ides svojim putem, samo napred gledaj tako treba,.. Druze moj, kako da se dignem pala sam Kako ponovo da krenem kada jednom stala sam Koraci su dugi, a te ulice jos duze I vreme nestaje, a svako ide svojim putem... Nije sve onako kako izgleda I svako ko ti kaze da te voli nije iskren, a Ja za takvim sutra nemam volje Samo kazem bice bolje, bice bolje... Ne daj nikom da uzme ovo sto je ostalo Padamo, ali moramo da ustanemo. Ne daj nikom da gazi ono nase Neka boli jos jace, neka boli jos jace.. Ortaci odlaze ne osvrcu se, mozda tako treba Prodas svoje parce neba nekom ko ne mari za njega, Ne zelim znati gde je kraj ovog puta Ali sve je teze naci izlaz srcu koje luta.. Ortak moj, gde izgubili smo se U nocima osmeh, na betonu svoje sne Pa nemam gde, ti shvati me.. Jer sama sam zauvek I kad senke prate me.. Zato nazdravi sa mnom neka bude kao pre Za ona vremena kad nas je bas bilo briga za sve, Pa stavi sne, na parce tog papira Olovka nek bude suza, mastilo tisina... Da nas pamte te ulice, gde ostavljamo srce I kad ne bude nas ono glasno ce da tuce, Za nase zgrade, nase uzaludne dane Vreme ne sme da stane, ali nase stalo je.  |
|
Rastvorih teške kapke, polako i sanjivo ne sluteći što čeka moje još sanjive oči. Prvo što ugledah je tvoj lik. Pomalo mutan, ali ipak tvoj. Lagani smešak mi se stvori na usnama... Volim ugledati tvoje lice s ranim jutrom, jer onda znam da mi je celi dan lepši... Dižem ruke u zagrljaj da te privinem bliže k sebi. Prihvataš moj zagrljaj i učiniš to tako nežno i polako da mi se učini da još sanjam... Kako je divno kada imaš nekoga ko te je naučio voleti. Nekoga ko voli tebe zbog onoga što jesi. Nekoga ko se ne smeje tvojim snovima, već ih sanja s tobom. Nekoga kome nije teško ništa učiniti za tebe. Nekoga ko ne okreće leđa lošim stvarima među vama, već pruža ruke i daje pogled pun razumevanja za oboje. Ti si sve to jedino moje. Kada te ovako gledam, pomislim da je naša ljubav najlepša pesma, divnih tonova, ispevana anđeoskim glasom nevinog deteta. I eto kako ljubav od mene učini malo dete. Pišem ono što zvuči tako dečje i tako smešno. A opet, ljudi kažu da deca najviše vole, da je njihova ljubav ona najiskrenija... Želim da budemo deca. Da ova ljubav bude igra. Igra u kojoj niko ne gubi. Igra koju savršeno znamo. Ona igra koja mi nikada neće dosaditi. Igra koju želim zaigrati samo i isključivo s tobom. Igra koja će nam pružiti zadovoljstvo i neopisivu sreću... Sreću kojoj nema kraja... Ne znam gde si do sada bio... Znam da sam tražila ono nešto na krivim mestima... Ti si moja mirna luka... Moje mirno more... Onaj tihi šum valova koji me umiruje... Ostani ovde... Molim te... Jer ako odeš, ono dete u meni neće više pronaći pravi put... Zato ne ispuštaj me iz ruku i iz svoga srca. Želim ostati tu, kao da nikada nisi niti postojao bez mene... Jer ljubav se zove imenom tvojim... |
|
Čujem šapat vetra, čujem tvoj glas, ali kada se okrenem nema ničega, samo vetar u mojoj kosi. Razmišljam gde li si sada, zašto te nema, gledam oko sebe… Ali nigde nikoga, baš nikoga. Kao da sam sama na svetu, usamljena, bez ljubavi, bez ikoga. Ali tada, prođu me trnci, zadrhtim, čujem ti glas, samo zatvorim oči i osetim vetar kako mi kroz kosu prolazi, kako se čuje lišće kako ga vetar nosi polako, čujem ti glas i ne razmišljam kako je to nemoguće, jer si tako daleko, ali nije me briga! Slušam te i samo odjednom osetim ti dodire, tvoje ruke oko mene, ne otvaram oči, bojim se da ako ih otvorim da će sve nestati, da ćeš ti nestati, da će sve ovo biti samo san, samo bajka. Ne želim se probuditi. Želim ostati s tobom zauvek, želim da ti budeš moja večnost. I nikada te ne želim pustiti da odeš. Grliš me, ljubiš, ali ja ne otvaram oči. Osetim ti ljubav u dodirima, tako nežno, tako osetljivo, kao da me ne želis jače stisnuti da me ne strgaš. Osećam se kao u Raju, jer sam napokon s tobom. Govoriš mi da otvorim oči, da ovo nije san, da ovo nije bajka, obećavaš mi da će sve biti u redu ako otvorim oči. Dodiruješ mi lice, nežna si svila na mojoj koži. Kao plišani meda koji spava sa mnom noćima kada tebe nema… Dodiruješ mi oči, ljubiš me, pričaš mi, šapćeš, vetar šapće. Sve je savršeno, a ja želim da tako i ostane. Govoriš mi da ti verujem, da će sve biti u redu ako otvorim oči! I da, verujem ti! Otvaram oči, a ti si tu. Sediš preda mnom, gledaš me kao nikada u životu, smešiš se. I ljubiš me. Ja ti govorim: ”Ljubavi, nikada me nemoj ostaviti više. Nemoj otići, jer neću moći bez tebe, ovo srce, ova duša neće moći bez tvojih pogleda i poljubaca. Ne odlazi. Ostani sa mnom, budi moja večnost!” ♥ |
 Gasio si po mome telu pozudu. Svakog svitanja dok nas je strast obavijala,titrala. Bila sam tvoj svitac i ona igra leptira. U beskraju nasih zora. Tvojim sam se mirisom tela, hranila i opijala. Uzimao si me u svom koraku ludila, predavala sam ti se ekstazama nemira. Stapali smo se u talasima neznih dodira. I svaki put u tvojim rukama se ponovo radjala. Bljestavo,sjajno.Sada mislima rime opisano. Tajnim sapatom govorila ocima ljubavi gledala. Latica moje ruze se otvarala,pod vrelom zraka zgusnutog sjaja. |
 Spremam se da krenem,puna nemira.Čujem kišu.Oblačim malu crnu haljinu, opet da te izludim,namerno.Gospodariću noćas,robom ćeš postati čim osetiš moj dah.Stižem,i bez dodira osećam tvoje drhtaje.Čekaš ispod nadstrešice, polumokar i tako privlačanu maici prilipljenoj uz telo. Bacaš tek upaljenu cigaretu,uzimaš me,onako mokru,pokislu. Sudar pogleda,pijemo se dahom pohotnim,vazduha nemamo. Lomi nas požuda.Kiša lije po nama,a mi pijani,ludi. Briga nas.Klizaš usnama po mojoj haljini,kidaš je,cepam ti majicu. Mokri,ljubimo se,pijemo jedno drugo.Ošamućeni,puštamo krike poput zveri. Uloge podeljene,gospodar-rob,rob-gospodar.Menjamo role u ritmu kiše što udara po oluku.Zapovesti ispunjavamo neizustom,čitamo se. Obavijam te kolenima,rukama me držiš izvijenu,pod nagonom tvoje žedji . Mačem,do kosti probadaš.Zaranjaš do srži,krv lipti u strasti. Krik još jedan,zajednički za kraj.Poljubac onaj najvatreniji od koga se teško odvajamo.Ljubavnica i demon u slatkom grehu. Ispovedamo se noćas.Molitvom da speremo greh.Ne hodimo stazom što Gospod vodi,demoni nam vodiči.Ljubim te pomamno, gušim se u tvojim dodirima,dišem tvojim dahom.Pijem rosu sa izvora gde kročiti nisam smela.Grešan si i ti,ne pomišljaj da bi moglo biti drugačije. Usud nam je preljuba ova u kojoj gorimo,dahćemo kao životinje u zverinjaku zatvorene.Sve možemo noćas,sve nam je dozvoljeno. Ljubimo se,gorimo,bez reči grešnim mislima Gospoda prizivamo. Ma,briga nas.Stopimo se u jedno,ludi,zaljubljeni,očarani,začarani. Ma sve smo mi,sve nam se hoće u noći ispovesti,jedno pred drugim, ogoljeni.Ti meni,ja tebi telima zavete dajemo kao u ispovedaonici, onoj bahatoj,od uzavrele požude.Jedino ostaje nedorečena istina ili možda laž,ko zna.Pitanje na koje pitanjem odgovoriti ne možemo. Ko smo mi? Lažem sebe da ne sanjam te. Lažem da ostadoh neljubljena, da nisam ti pila nektar sa usana. Lažem da na mojim grudima nisi udisao najmekše dodire, na bedrima osetio najžešće vatre. Ma lažem da sam te ljubila i da te ljubim u snovima i noćas. Ne nisam ni bila s tobom one noći kad goreli smo najjačim porivima vulkanima prženi, ludi od strasti. Ni Mesec nije bio pun, pa nas sludeo svojim sjajem da se lakše popamtimo. Lažem da volim tebe, a da on mi ne treba. Da,lažem,istinu ne zborim, istinu ne snevam. Oprosti...jedino tako ubediću sebe da mi nije stalo.. |
 Kako mi nedostaješ … Izmedju oblaka, snova, iza svake reči, zareza i slova. Kako mi nedostaješ … Za svako danas, juče, prekjuče, sutra, nedostaješ mi svakog jutra. Nedostaješ mi… svakog trenutka, svakog dana, kao miris tamjana, oh,.. nedostaje mi svaki delić tebe, nedostaješ mi svaki tren kad nisi pored mene. Kako mi nedostaješ … eh ,samo da znaš, nedostaješ… makar ruku da mi daš, nedostaješ mi da dodješ u san ulepsaš mi dan. Nedostaješ mi… u svakom pogledu, u svakoj pesmi, u svakom zalogaju, u jutarnjoj kafi, na svakoj stazi, nedostaješ mi kao zrak… i da mi, svakom reči sebe daješ nedostaješ mi… bez tebe ne mogu da trajem.  |
 Pitaju me..Otkud mašta.. Kojom tako prizivam.. Otkud reči..Pesme.. Neke čudne rime.. Odgovaram..Iz duše.. Iz cvetova..Iz mirisa.. Samo meni znanih.. Neki čudnih svetova.. Zamišljenih pogleda.. Skrivenih želja.. Željenih dodira.. Prikrivene strasti.. Reči bljesnu na papiru belom..čistom.. Škrabotine..Misli.. Nastaju..Skrivaju se.. U laticama ruža.. Belih..Plavih..Crvenih.. Svaka latica svoju priču priča..Latica za sreću, Ljubav..Tugu.. Bezbroj latica ruža ima.. I svaka različito miriše.. Kakva priča takav i miris.. Poletan..Opojan..Blag.. Danas bila ruža.. Bila slova..Bila boja.. Mirisna je duša moja... |
-->
