One Love

                             

                   Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga oko tebe 
                   Gube i osuđuju te. 
                   Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe, 
                   Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju. 
                   Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući, 
                   Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž. 
                   Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji 
                   I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar, 
                   Ni tvoje reči suviše mudre. 

                   Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom, 
                   Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu(same sebi) cilj. 
                   Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu 
                   I da nepokolebljiv uteraš i jedno i drugo u laž. 
                   Ako možeš da podneseš da čuješ, istinu koju si izrekao 
                   Izopačenu od podlaca u zamku za budale. 
                   Ako možeš da gledaš, svoje životno delo srušeno u prah 
                   I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom. 

                   Ako možeš, da sabereš sve što imaš 
                   I jednim zamahom sve staviš na kocku. 
                   Izgubiš i ponovo počneš da stičeš 
                   I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak. 
                   Ako si u stanju, da prisiliš svoje srce, živce, žile, 
                   Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali 
                   I da istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više, 
                   Do volje koja im govori: ’’Istraj!’’ 

                   Ako možeš da se pomešaš sa gomilom, a da sačuvaš svoju čast 
                   Ili da opštiš sa kraljevima i ostaneš skroman. 
                   Ako te najzad niko, ni prijatelj, ni neprijatelj, ne može uvrediti. 
                   Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano. 
                   Ako možeš da ispuniš, minut koji ne prašta 
                   Sa šezdeset skupocenih sekunda. 
                   Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu. 
                   I što je više, tada ćeš biti ČOVEK...

       

Veceras cu dodati malo srebrnog praha čežnje, malo setne tuge, i pregršt beskrajnih plavicastih snova natopljenih kapljicama nježnog bola. Nedostaješ mi. I to je sada trajno stanje. Ma koliko se puta videli ili culi, cim prestane žuboriti tvoj glas, cim više ne vidim tvoje lepo lice, nedostaješ mi. Naša ljubav je veceras sažeta u atomskoj snazi one prozirne suze cežnje I potrebe da smo jedno zauvek, koja svetluca u oku i stalno se cini da ce kliznuti niz obraz i pobeci. A nece, znaš da nece. To je naša ljubav, naš svet, naši osecaji, snovi, želje i naša cežnja i tuga i seta i naši poljupci i naše tajne i svađe. Nece, jer naša Ljubav nije zaceta na zemlji, niti u bilo kojem drugom svetu na kojima nam je duša u raznim oblicima bitisila. Naša Ljubav data nam je stvaranjem i zato nece otici, nestati. Mi smo jedna duša, jedan san, jedna želja. Kada ja uzdahnem, ti izdahneš. Kada ja formiram misao, ti je recima kažeš. Mi smo jedno…

I dok ova noc lagano tone u beskraj, i dok su mi sva osecanja natopljena tobom, a svaka misao prožeta traženjem kako da te usrecim, kako da te uvek iznova obradujem, kako da sve tvoje strahove zauvek u bezdan nepostojanja pošaljem, želim ti kazivati o našem cvetu Ljubavi. Ljubav se ne moze posedovati, ljubavi se samo moze sluziti. Mada mi cesto pokušavamo nemoguce i onda se razocaramo. Jer ne shvatimo suštinu. Da ona odabire nas, a ne mi nju. Sta znaci sluziti Ljubavi. To znaci biti tako malen, da se drugi osecaju velikima. To znaci biti sluga, kako bi se drugi osecali gospodarima. To znaci davati kako bi primili oni kojima nedostaje. To znaci voleti tako, da oni koji se osecaju nevoljenima imaju nekoga ko ih nikada nece odbaciti, nekoga s kime se uvek mogu poistovetiti. To znaci ponuditi pomoc onima koji je traze i zasluzuju, kao i onima koji je ne traze i ne zasluzuju. To znaci biti pri ruci kada te trebaju, ali se ipak, nikada ne nametati, kada te neko ne zeli. To znaci ziveti u miru, kako bi oni koji su oko tebe svadljivi uvek imali nekoga, kome se mogu obratiti, radi stabilizacije. To znaci vedro gledati na svet kako bi oni koji lako posustaju, imali nekoga ko ce ih pridignuti. To znaci uvek imati veru i zadrzati je cak i onda kada i sam ne uvidjaš preterane razloge za nju, kako bi oni koji nemaju vere pronasli hrabrosti za zivot. To znaci ne samo zivot molitve, nego i pretvoriti molitve u zivot, tako ceš vise od zivota, imati i ti i oni kojima ljubavlju srca služiš.

Kada bi bar veceras bio kraj mene, ova noc bi me manje bolela. Ali, neka Ljubavi moja, kao što sve prođe i ova moja seta ce proci i videceš, bicemo zajedno. Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu kao trošne lađe i raspuknu kao balon od sapunice, da nestaju, jedan po jedan. I ako se to desi, valjda tada shvatiš da to i nisu bili pravi snovi srcem sanjani, da je to bila samo iluzija sna, da nismo sanjali san, da je to bio samo dodir žudnje.
                           
Ali ja sam sanjala tebe mesecima. I cekala te i tražila, i u svakom snu sam te videla. I sada sa tobom, u našoj Ljubavi živim najlepši san. I želim da znaš da nema te crne sile zla, ili ljudske zavisti i ljubomore, da nema nikoga i nicega zbog cega bih ja prestala da živim naš san, da te ljubim, da te želim, da ti pišem, da te išcekujem, da ti slušam glas, osmeh, da ti ljubim usne, da ti milujem lice, mrsim kosu, da nestajem u tebi, da te izluđujem svojim ponašanjem, da te slušam da mi kazuješ o snazi i lepoti naše Ljubavi, dok ti nežno šapucem da te volim. Želim da znaš da nema te stvari na svetu koja bi i najmanje mogla da zatamni ili baci u senu sve ono lepo što jedno drugom kazujemo, sve ono što svaki dan sanjamo i živimo, sve što zajedno u našem dvorcu ljubavi gradimo. Nemoj se brinuti jer ne mogu nemiri nikada ono što može spokoj Ljubavi i lepota nežnosti brižnosti voljenjem doneti. Ne pogađa sreca nikada toliko koliko pogađa tuga, niti je svako sutra ni crnje ni belje, ni lošije ni bolje nego što je bilo svako juce. Uvek je nekako, cas radosno, cas tužno, cas setno, cas ugodno. I uvek se može dalje i lepše. I dalje se mora. I mi ćemo ići još dalje, još lepše prema vecnom, neprolaznom…

I ja potpuno razumijem svaku tvoju tišinu, svaki tvoj oprez, svaki tvoj strah, svaku tvoju ranu, svaku tvoju bol, svaku tvoju nesrecu i sve tvoje tuge. I znam Ljubavi da svi mi imamo pravo na neke svoje tišine, na neke svoje neisceljene rane, na neke samo nama znane patnje, na neke samo svoje tihe i neme nemire. Postoje stvari o kojima se cuti, o kojima se ne prica, ali i neke o kojima se prica. Znaš, često razmišljam o tome zašto te nisam ranije srela i kako je to naša nesreca što se nismo ranije na istoj stazi susreli. Da smo kojim slucajem svet ugledali na nekoj drugoj strani svemira, da li bi nam tada sve bilo drugacije, da li bi kao veceras morala sama postelju sa svojom senkom deliti i da li bi nam sve ovozemaljske patnje bile daleke, a svi problemi nepoznati? Ali Ljubavi, znam da na to ne možemo uticati, niti to promeniti. Tako nam je dato, tako nam je suđeno, da se borimo i zajedno cuvamo naš cvet Ljubavi. I zato možemo uvek iz sveg srca da se trudimo, da pronađemo one naizgled male i beznacajne sitnice koje boje našu Ljubav uvek lepšim i nežnijim tonovima, i uz koje ce nam biti lakše, lepše i radosnije da proživimo ovo vremena što nam je ostalo. Veruj mi, tako mora.

Svi smo iz Ljubavi stvoreni. I tako je pocelo. Darovan nam je život, a potom milost da volimo. I možemo puno dobiti, ali ne moramo, i možemo sve izgubiti, ali ne moramo. Ljubav koja nam je darovana, koju sanjamo i živimo naš je najveci dobitak. Sve je Ljubavi moja prolazno.
Naša ljubav nije. Sreca uvek ima dve strane – sjaj i tugu. I nikada još nisam nikoga srela ko je enormno bogat i bezgranicno sretan. Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako mnogo radosti. Znam mnoge koji su siromašni, ali imaju Ljubav, vole se i imaju sa njom svo bogatstvo sveta. Onaj koji nas je stvorio uvek cini ravnotežu.
” I hvala mu na Tebi, sto mi te je darovao. Najvece tvoje i moje i svacije blago nije nigde zakopano, niti skriveno, niti u trezorima celicnim zakljucano. Ono je u nama i niko ga ne može uzeti jer je u srcima,”
a Put do srca nije svakome prohodan. Samo Ljubavlju iskrenim i cistom stiže se do tog blaga. I kada ti veceras kazujem o sreci i sama se pomalo osećam tužno i setno, srecu ne treba tražiti, jer sam je našla u tebi, u tvojoj Ljubavi.
i nemoj nikada razmisljati o proslim ranama i oziljcima da se ne prosire i odvedu te na dno …..
 Mozes samo srcem i Ljubavlju da ih odagnaš.

                     

...Hoću li biti sebična ako ti kažem

Da moja koža čezne za tvojim dodirima...

....Hoću li biti nezasita ako ti kažem
Da sam postala gladna tvojih usana...

....Hoću li biti neshvatljiva ako ti kažem
da svaku noć sanjam tvoje usne
kako imaju neobičan ritam po mome telu
...kako strasno me ljube..

. ..Klize preko vrata do mojih grudi
i još niže...

...Hoću li biti prokleto bezobrazna ako ti kažem
da te želim svakoga dana istim žarom kao pre...

Od same pomisli trnci mi prolaze duž celog tela
I izazivaju blago grčenje..

Od same pomisli srce divlje tuče u grudima
Hoću li biti sebična ako ti kažem
..da te želim..samo za sebe...

                    

Prvi dodir...saznanje...osećaj pripadanja...

Dve Duše...dva tela...
Sama blizina čini da se ubrza...da poludi...tvoja blizina...Dlanovi se znoje...prilaziš mi...usne se razdvajaju...uzimaš ih...
Telo se izvija...stežeš me...razum se gubi...pogled se magli...
Tvoja silueta se nadvija prema meni...nestajemo...preneseni u bezvazdušni prostor...lebdimo...uzvišenim osećajem...letimo...čvrsto spojeni...
Bolimo jedno drugo...dok tvoj dah svojom vrelinom...izaziva požar nesagledivih posledica...u meni...
Osećam kapi na licu koje me podsećaju...da savršenstvo postoji...
Usnama skupljaš znoj sa vrele kože...ljubiš me vlažnim usnama...i moliš...
Da ti šapućem sve ono...što sam ti govorila...preklinješ da stvorimo savršenstvo jednog trenutka...koji će svojim mestom u sećanju...biti onaj jedan jedini...
Savršeni trenutak...jednom probani...jednom doživljeni...nikad zaboravljeni...
Baš kao što će moj ukus...u tvojim ustima...zauvek ostati poseban...i savršen...

       

     Mogu da odglumim da sam srecna, bar to dobro znam

     mogu da budem s drugim , laznu nadu da mu dam
     al znam sreco kad god ostanem sama
     zaplakacu tiho i mislicu o nama...
     ni na sekund ne napustas misli moje
     ne zaboravljam jos sve one dodire tvoje
     pogled moj u nedogled se gubi
     svaki put kad zamislim da ti usne ljubim
     mogu suzu da zadrzim , mogu da ne zaplacem
     ali kad te neko spomene zaboli najace
     bol je sve jaci, srece steze mi
     po ko zna koji put nedostajes mi ti 
     cujem ti korake, senku tvoju vidim cesto
     pomislim tu si, a znam nestvarno je sve to...
     Misli te ne pustaju i ako si davno otisao
     zele da se vratis, eh kad bi makar pokusao
     da me volis, i srce svoje da mi das
     koliko mi trebas, cesto pitam se da li znas
     tesko je razumeti moja osecanja
     tanka je nit od srece do pokajanja
     sve jasada nestalo kao prasine dim
     sada svaciji si ja vise nisam ni sa kim
     u svakom sada trazim oci tvoje
     opet da zavolim boji se srce moje
     meseci prolaze dani su tako dugi
     kad umesto tebe paznju mi pruza drugi
     ne znam gde si ni s kim si
     al znam samo da te nema,
     prolazi vreme ne bledi uspomena...
     Ne zaboravljaju usne da nekad su tvoje bile
     tuzne su oci, i ako su tugu mnogo pita skrile
     tuzan je osmeh kad kazem mogu bez tebe
     prevarim druge al jos uvek ne mogu sebe...
     Kad zalupa srce taj osecaj dobro znam
     opet krene suza jer ti nisi sam
     suza po suza, stih po stih
     padaju na papir, opet vidim tvoj lik
     opet mislim da nam je moglo biti bolje
     ne znam mozda i nije
     al valjda se uvek tesim time
                VOZOVI TUGE NEK SVE ODNESU SA SOBOM
                NE ZELIM DA PATIM VISE DA PLACEM PRED BOGOM
                VOZOVI ODNESITE SVE PATNJE OVE MOJE
                ODNESITE I SLOMLJENO SRCE OVO TVOJE

                               

Ti si stranac, ne poznajem te,

al’ opasan si po srce moje,
nateraces ove usne,
da pozele da budu tvoje.
Jos uvek si stranac, a cini se da te
sudbina namerno na moj put nosi.
Kazi mi onda, razresi dilemu,
da saznam za tebe, konacno, ko si?
Mora da si pisac, jer govor ti je knjiga,
poznajem ga dusom po magicnom zvuku,
cinis me da zelim da sam olovka tvoja,
pa da me nikada ne ispustis iz ruku.
Mora da si slikar, tvoj osmeh je slika,
bez njega bi moj svet izgubio boju,
ah vec ludo zelim da sam kicica mala,
pa da tako zasluzim svu beskrajnu ljubav tvoju.
Mora da si pesnik, jer tvoj pogled je poezija,
spektar osecanja, toplina i dar.
Vidis li da zudim da sam tvoja rec,
da ti vecno predam sav svoj poetski zar!
Mora da si muzicar jer osecam tvoj ritam,
zvuk ustreptalog srca kroz vatrenu noc,
dozvoli mi onda da budem tvoja nota,
odsviraj me sad, kad ti dajem svu moc.
Ali znam, strance, to su samo pusti snovi,
tebi je u mislima sada drugi neko,
zasto onda cinis da te nocas zelim,
da te strasno ljubim, iako si daleko?

                         

Završava još jedno poglavlje mog života i otvaram novi list.

Šta očekivati sada ne znam.
Neke sam stvari potisnula duboko u sebe,i smatram da im nije još vreme da bi ih rešavala.
Novom stranicom započinjem i novi život,novo nadanje za boljim sutra.Odlučila sam da me sitne stvari neće opterečivati,da ću sada biti srecna i nasmejana.
Život je igra i ako mu se prepustiš do neke granice zaista može biti srecan.
Neprestano opterečivanje glupostima samo nas usporava i sve one lepe stvari koje se događaju jednostavno ne primećujemo.
Žašto kažu da je dečji svet najlepši,da je njihov smeh opuštajući i da se uvek nasmejemo kad čujemo taj čisti iskreni smeh.Pogledajte oko sebe da li vidite taj smeh u nama?!
Ponekad me ljudi čudno gledaju jer na sve što mi se dešava je odgovaram smehom,gotovo uvek sam nasmejana.
Pitam se zašto!?Da znam, da postoje teški trenutci ali nije sve tako crno da se ne možemo nasmejati.
Pružimo jedni drugima ono što nam je potrebno, jedan mali osmeh,zagrljaj,toplu rec,pravog prijatelja.Ne onoga koji će te izdati na prvom koraku nego onoga koji će biti uz tebe i kad ti je najteže. Koji se neće uplašiti i jednostavno pobeći,koji te neće povrediti.Živi se samo jednom i taj život treba iskoristiti a ne trošiti vreme na gluposti i na kraju shvatiti da smo ga potrošili uzalud.
Ponekad se moje razmišljanje razlikuje potpuno od ostalih,jer mi neke stvari nikada neće biti jasne.
Razmislite malo kolio ste vremena potrošili na nepotrebene stvari i izgubili ono što vam je najvažnije,koliko ste puta zanemarili neke osobe zbog krive kojoj ste davali toliko vremena i pažnje.Nekim stvarima nema povratka,ali dok se može, dok imate vremena pokušajte ispraviti ono što ste smatrali nebitnim,verujte osećaj je najljepši.Ne treba nam biti teško dati jedan osmeh,zagrliti onoga kome je potrebno,dati nešto što dugo nije imao.
Razveseliti nekoga i shvatiti da si mu pomogao, najlepši je osećaj.
S novom stranicom svog života okrenula sam svoj stav.
Tu sam ako sam nekom potrebna,tu je neko koga trebam,sve ostalo je iza mene i iskreno napokon sam iskreno srecna.

Poljubac svima malo sam danas nežnija nego inače, ali i to treba nekad biti, iskreno pogledajte oko sebe i shvatićete da život zna biti jako lep bez obzira na sve ružno što se dešava.

               Ovo je još jedna priča o izgubljenim snovima, o umrlim nadama, o ranjenoj golubici koja je želela da leti na tuđem nebu.Slobodan, visoki let, završen bolnim padom i lupanjem o zemlju.
Da, devojko, tu ti je mesto, na zemlji, Preširoki su horizonti kojima si težila, to nebo u koje si poletela je visoko i nadostižno, a zvezda koju si želela za sebe je tuđa. Ona je tuđa zvezda vodilja, ona koja najlepše sija i ispunjava sve želje. Nije tvoja, i pomiri se sa tim. Taj lažni sjaj koji je bacala, bila je tvoja nada i to ona koja samo to i ostaje,onaj san koji ostane nedosanjan.
Volela sam ga, volela svaki njegov dečiji osmeh,melodiju njegovog glasa i onaj bistri pogled, koji bez reči govori da me voli. Njegove su ruke bile hiljadu satena koji mi grli telo a usne, meke i nežne, koje kao leptirići obigravaju oko mog lica i usana. Verovala sam mu. Verovala kada se kleo da me voli, da kada u krevet pođe sa njom, ja mi ležim u duši, da kada se probudi u njenom zagrljaju, ja sam mu u mislima na jastuku. Nadala sam se i bila zadovoljna time da ga imam u pogledu, da ga ljubim u snovima, da ga na tren ukradem od stvarnosti.
A onda kraj, bez nagoveštaja i upozorenja.Jedno "Ne volim te" stavlja tačku na sve. Možda i lažno, ali dovoljno ubedljivo da ubije život u meni i ona mali sjaj moje, tuđe zvezde, Vraća se njoj, jer on je njen, Ja ostajem. Stežem zube i gutam sve naše godine. Gutam, a osećam kako me guši težina svih naših nadanja, gutam , a cepaju mi dušu. Odlazi, gledam za njim i ne vidim i trzaj u njegovom hodu, ni tračak nesigurnosti u odluku. Vidim da podignute glave odlazi i punim plućima udise početak nekog novog života, njihovog života, A ja sam prašina koju je očistio sa ramena, Ostajem sama da plačem i kunem sve ono u šta sam se nekad klela. Ostajem da se probudim i shvatim da je oteto, prokleto, A sa njima i ja. Prokleta gresnica koja je kriva jer je volela, jer je živela tuđi život, jer je sanjala tuđe snove.