Omotaj me svilenim dahom svoje istine...
zaštiti moje krhke snove
čeličnim štitom svoje hrabrosti,
osvoji me svojom ranjivošću
i pomakni granice moje slobode...
...
Zavedi me snolikim pogledom
i dotakni moje sakrivene želje,
pokloni mi mač za rušenje nedodirljivosti
i kist za bojenje duše...
Uzmi moje misli
i uhvati nemilosrdan vjetar riječi,
baci mi svoje strahove,
vjeruj mi...
pustit ću ih niz rijeku...
Umotaj me ljepotom ogoljenosti
i skini sve slojeve neizrečenosti,
reci sve...jednim dodirom...
dahom...trenutkom u vremenu... |
 Trazim te u krosjnama procvetalih tresnja,....trazim te u zvezdama ....u pesmama koje ti pisem .....u uzburkanim morima ....Trazim te u nocima koje se nizu ko biseri na ogrlici ... a tebe nema... Al ja sam tu i chekam, chekam trenutak kada ti bude svega dosta ,mozda se onda setis jedne Sneguljice ...... Prichaj mi samo mi ne pominji proslost ... pusti je da spava dubokim snom .....Strah me je ,strah ovog osecanja sto osecam , ova neznost koja ne nestaje svo ovo vreme .... plasi me osecaj da neces doci .... a znam da si tu osjecam te....a sati prolaze, minuti duzi od vecnosti ,kako da sklopim oci kako da odem .... cekam da ti kazem tajnu koju nosim u sebi ...Sa svakim svitanjem misli me tebi vode .... iako te nisam nikad srela,ti si nesto jedinstveno sto sam dozivela ,nesto posebno . Sa tobom sam ponovo udahnula zivot , ti si mi dao snage i onda kad sam pomislila izlaska vise nema ... ti si mi pokazao put u nove snove ..... i zato trazim te u kisnim jutrima , sumornim danima u drugim ocima .... al nema te ... |
 Mozda su ruke,bas ove ruke,
previse trazile,
mozda su oci,bas ove oci,
suvise mastale,
a mozda sam ja u nekom snu,
pa kao hodam,a kao nisam tu.
Mozda si ti,bas ti,
sve tako zelela,
ako si i zelela,veruj,dobro si sakrila,
i mozda je ovo tvoj standardni hir,
al' zasto ja,a sto bas ja,
da te zagrlim. Drugi ce umeti bolje,
drugi ce vise da ti da,
ja nemam snage ni volje,
da se sa tobom raspravljam. Drugi ce umeti vise,
mozda i lepse lagati,
al' kao ja moja tugo,
niko te nece voleti.
|
Gde god da krenem svuda te nadjem,
i opet izronim u tvojim ocima...
Ne zaboravi ljubavi, moja da uvek postoji neko ko te ceka na kraju puta, na kraju dana, na pocetku dana, na kraju meseca, godine, zivota, na kraju svega.
Uvek i zauvek.
Uvek i zauvek postoji neko ko te voli bas takav kakav jesi,
ko te bas takvog sanja i zeli, kome si drag,
ko te voli i da uvek postoji neko ko te zeli saslusati
ko samo ceka da mi nesto kazes,
Taj neko sam ja ...ljubavi.
I na pocetku i na kraju tvoga puta,
spojeni ili odvojeni, sastavljeni ili rastavljeni,
i kada odes i kada se vratis,
i u snu i na javi, jer ti si cista mirisna dusa,
i znam da me volis, i znas da te volim.
Volim te ....
Volim te svim svojim bicem,
malo je samo volim,
ja te volim sve vise.
Naucio si me da disem,
da koracam.
Nauci si me mnogo toga do sada,
a sto je najbitnije,
naucio si me da Volim
Da ,Da ja volim TEBE...
Tako puno jako,
Tako mnogo,
Jer malo je samo Volim...
TI si meni mnogo, mnogo vise .....
VOLIM TE .......VOLIM TE.. |
Kad te savlada dan , kad nemas kud , prigrli crnu svilu koja te mami ...mami ti san , sklapa ti oci , emocije ti naviru , slobodno lezi i zatvori oci , znas da bicu tu , tu u tami , gledacu dok spavas , cuvacu ti san , neboj se .... neboj se tame , neboj se najtamnije noci , duga ce izgubiti boju i postace siva u noci , jer sad si u mom svetu , a znas da je moj svet crn i da je moje srce sivo ...Sa tim bezbriznim licem andjela utonuces u san , u tamnu stranu mog sveta , ali ne brini , bices spasen , jer ja ti cuvam san ....zato sklopi oci andjele , sanjaj cvrkut ptica , leptire plave i miris cimeta i jabuka .... bices spasen od tamnih noci i mracnih snova jer cuvam te ja ....Znam previse si osetljiv za moj svet , za tamu noci i mracnu stranu , jer takva sam bila i ja , ali mene nije imao ko da cuva , zato sam ovo sto jesam i necu dozvoliti da demoni noci ti urade sto i meni , ukradu san ... oduzmu dan .... zato sam tu da ti cuvam , sad sklopi oci i bezbrizno sanjaj cvrkut ptica , leptire plave i miris cimeta i jabuke..... |
Ti....ponekad tako sladak i lažljiv...
i znaš da voliš,i znaš da boliš,
da budeš grub i budeš pažljiv
sto ćudi u čoveku jednom.
U jednom momentu vreo kao vatra
u drugom hladan kao led.
U jednom smrtonosan kao otrov
u drugom sladak kao med.
I dani sa tobom su
kao hod po žici izmedju pakla i raja
jutrom na početku početka
a u sumrak na kraju kraja.
I šta na to reći
osim da si težak baš
i u beskonačnost znaš da uzimaš,
mada ponekad znaš i da daš,
jer jednog momenta sam
s tobom na sedmom nebu
a vec sledećeg na samom dnu.
Jer jednog časa sam u sreći
a drugog u nepodnošljivom zlu...
Kao vreme.
Umeš da rashladiš,umeš da ugreješ
da me rasplačeš i da me nasmeješ
i da me povrediš i da me utešiš
znaš biti bezgrešan i kada grešiš.
I ma koliko se trudila shvatiti neću
kuda me sve to sa tobom vodi
al znam da čovek kao ti
samo se jednom rodi. |
 Možda je bio vetar, koji sklizne cujno, k'o napadali sneg, s grana, a možda pomak plamena što lizne ivicu lista jesenjeg platana, il' možda duh zalutao u sobu kroz zakljucana vrata praznog stana, il' davno leto maknu se u grobu - a možda je to bila ona ..... I zvuk i slika, malo asinhrono na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, zuj bumbara u caški sunovrata; Pokret tek uoblicen, a vec pline k'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana, vidljiva pena na rubu praznine - da, možda je to bila ona ,,,,,,, Ana iz knjige koju vetar lista u travi, pored zaspalog citaca; Ana iz raja što naknadno blista udaljen iza plamenoga maca; Ana, kneginja ograde balkona nad jezerom, u cipki puzavice, Ana u peni cipke svog žipona, brbljavoj prozi svoje recenice - Slucajnosti se u secanje sležu k'o šecer na dno neoprane caše; sitnice samo cine ravnotežu tom ubrzanju prolaznosti naše. Možda je bio vetar, možda kiša zaostala u secanju platana; Možda je htela smrt da me presliša, a možda je to samo bila ,,,,,, |
 Izrasli smo sami kao biljke. I sada smo postali istraživači zapuštenih predjela mašte nenavikli na poslušnost zlu. Iznikli smo pokraj drumova i s nama zajedno rastao je strah naš od divljih kopita koja će nas pregaziti i od kamena međašnih koji će razdvojiti našu mladost. Nitko od nas nema dvije cijele ruke. Dva netaknuta oka. I srce u kojem se nije zaustavio jauk. Svijet je u nas ulazio neskladno i ranjavao naša čela zveketom svojih ubojitih istina i bukom zvijezda zakašnjelih. Starimo. A bajke idu uz nas kao stado za ognjen u daljini. I pjesme su nam takve kao i mi
oteščale i tužne
|
 Ti i ja Sa nasim uzaludnostima Na ovoj hladnoj obali zivota, Molimo, preklinjemo, nadamo se. Ti i ja na ovoj nezaustavljivoj traci zivota, Samo veliki sanjari, Sasvim slucano, u prolazu. Ti, sa nejasnocom svojih zelja, Ja sa uzaludnostima svojih nada. Ti i ja Spremni da isplacemo Svu uzaludnost ovih dana, Molimo vjetar da rastjera sumnje, Zalimo u svitanje za izgubljenim snovima Preklinjemo zahutalost zivota da stane na cas I nadamo se kako cemo uspjeti Pronaci vrijeme i ritam zivota za sebe... |
 A ja volim zidove sobe i oslikavam ih tvojim dječačkim licem. Otišla si.Ti ćeš uvek otići, kada dan na grudi stišće sive golubove i kada sumrak svoju maramu baca na vas. Noć dolazi s obojenom kosom i mirisom badema. Mjesec stoji nad strnište koje miriše po metvici, i rana rosa pada na reke, u kojima rastu jegulje. Otišla si. Crno je postalo plavetnilo u frulama encijana. Ostala je soba i zelena boja jakne od baršuna nad vunenom suknjom, odsutni pogledi, koji behu kao znatiželjne mušice. Zidovi, obloženi nemirom i bronzom jednog potiljka! Otišla si. A ja volim zidove sobe, i oslikavam ih tvojim dečačkim licem. |
|
Poruke()
Moj Profil
Odjavi se
-->
