One Love

               

Rastvorih teške kapke, polako i sanjivo ne sluteći što čeka moje još sanjive oči. 

Protrljah ih...
Prvo što ugledah je tvoj lik. Pomalo mutan, ali ipak tvoj.
Lagani smešak mi se stvori na usnama... Volim ugledati tvoje lice s ranim jutrom, jer onda znam da mi je celi dan lepši... 
Dižem ruke u zagrljaj da te privinem bliže k sebi. Prihvataš moj zagrljaj i učiniš to tako nežno i polako da mi se učini da još sanjam... 
Kako je divno kada imaš nekoga ko te je naučio voleti. 
Nekoga ko voli tebe zbog onoga što jesi. 
Nekoga ko se ne smeje tvojim snovima, već ih sanja s tobom. 
Nekoga kome nije teško ništa učiniti za tebe.
Nekoga ko ne okreće leđa lošim stvarima među vama, već pruža ruke i daje pogled pun razumevanja za oboje. 
Ti si sve to jedino moje.
Kada te ovako gledam, pomislim da je naša ljubav najlepša pesma, divnih tonova, ispevana anđeoskim glasom nevinog deteta. 
I eto kako ljubav od mene učini malo dete. Pišem ono što zvuči tako dečje i tako smešno. A opet, ljudi kažu da deca najviše vole, da je njihova ljubav ona najiskrenija... 
Želim da budemo deca. 
Da ova ljubav bude igra.
Igra u kojoj niko ne gubi. 
Igra koju savršeno znamo.
Ona igra koja mi nikada neće dosaditi.
Igra koju želim zaigrati samo i isključivo s tobom.
Igra koja će nam pružiti zadovoljstvo i neopisivu sreću... Sreću kojoj nema kraja...

Ne znam gde si do sada bio... 
Znam da sam tražila ono nešto na krivim mestima... 
Ti si moja mirna luka...
Moje mirno more... Onaj tihi šum valova koji me umiruje...
Ostani ovde... Molim te... 
Jer ako odeš, ono dete u meni neće više pronaći pravi put... 
Zato ne ispuštaj me iz ruku i iz svoga srca.
Želim ostati tu, kao da nikada nisi niti postojao bez mene...
Jer ljubav se zove imenom tvojim...

                             

                   Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga oko tebe 
                   Gube i osuđuju te. 
                   Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe, 
                   Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju. 
                   Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući, 
                   Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž. 
                   Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji 
                   I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar, 
                   Ni tvoje reči suviše mudre. 

                   Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom, 
                   Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu(same sebi) cilj. 
                   Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu 
                   I da nepokolebljiv uteraš i jedno i drugo u laž. 
                   Ako možeš da podneseš da čuješ, istinu koju si izrekao 
                   Izopačenu od podlaca u zamku za budale. 
                   Ako možeš da gledaš, svoje životno delo srušeno u prah 
                   I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom. 

                   Ako možeš, da sabereš sve što imaš 
                   I jednim zamahom sve staviš na kocku. 
                   Izgubiš i ponovo počneš da stičeš 
                   I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak. 
                   Ako si u stanju, da prisiliš svoje srce, živce, žile, 
                   Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali 
                   I da istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više, 
                   Do volje koja im govori: ’’Istraj!’’ 

                   Ako možeš da se pomešaš sa gomilom, a da sačuvaš svoju čast 
                   Ili da opštiš sa kraljevima i ostaneš skroman. 
                   Ako te najzad niko, ni prijatelj, ni neprijatelj, ne može uvrediti. 
                   Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano. 
                   Ako možeš da ispuniš, minut koji ne prašta 
                   Sa šezdeset skupocenih sekunda. 
                   Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu. 
                   I što je više, tada ćeš biti ČOVEK...

       

Veceras cu dodati malo srebrnog praha čežnje, malo setne tuge, i pregršt beskrajnih plavicastih snova natopljenih kapljicama nježnog bola. Nedostaješ mi. I to je sada trajno stanje. Ma koliko se puta videli ili culi, cim prestane žuboriti tvoj glas, cim više ne vidim tvoje lepo lice, nedostaješ mi. Naša ljubav je veceras sažeta u atomskoj snazi one prozirne suze cežnje I potrebe da smo jedno zauvek, koja svetluca u oku i stalno se cini da ce kliznuti niz obraz i pobeci. A nece, znaš da nece. To je naša ljubav, naš svet, naši osecaji, snovi, želje i naša cežnja i tuga i seta i naši poljupci i naše tajne i svađe. Nece, jer naša Ljubav nije zaceta na zemlji, niti u bilo kojem drugom svetu na kojima nam je duša u raznim oblicima bitisila. Naša Ljubav data nam je stvaranjem i zato nece otici, nestati. Mi smo jedna duša, jedan san, jedna želja. Kada ja uzdahnem, ti izdahneš. Kada ja formiram misao, ti je recima kažeš. Mi smo jedno…

I dok ova noc lagano tone u beskraj, i dok su mi sva osecanja natopljena tobom, a svaka misao prožeta traženjem kako da te usrecim, kako da te uvek iznova obradujem, kako da sve tvoje strahove zauvek u bezdan nepostojanja pošaljem, želim ti kazivati o našem cvetu Ljubavi. Ljubav se ne moze posedovati, ljubavi se samo moze sluziti. Mada mi cesto pokušavamo nemoguce i onda se razocaramo. Jer ne shvatimo suštinu. Da ona odabire nas, a ne mi nju. Sta znaci sluziti Ljubavi. To znaci biti tako malen, da se drugi osecaju velikima. To znaci biti sluga, kako bi se drugi osecali gospodarima. To znaci davati kako bi primili oni kojima nedostaje. To znaci voleti tako, da oni koji se osecaju nevoljenima imaju nekoga ko ih nikada nece odbaciti, nekoga s kime se uvek mogu poistovetiti. To znaci ponuditi pomoc onima koji je traze i zasluzuju, kao i onima koji je ne traze i ne zasluzuju. To znaci biti pri ruci kada te trebaju, ali se ipak, nikada ne nametati, kada te neko ne zeli. To znaci ziveti u miru, kako bi oni koji su oko tebe svadljivi uvek imali nekoga, kome se mogu obratiti, radi stabilizacije. To znaci vedro gledati na svet kako bi oni koji lako posustaju, imali nekoga ko ce ih pridignuti. To znaci uvek imati veru i zadrzati je cak i onda kada i sam ne uvidjaš preterane razloge za nju, kako bi oni koji nemaju vere pronasli hrabrosti za zivot. To znaci ne samo zivot molitve, nego i pretvoriti molitve u zivot, tako ceš vise od zivota, imati i ti i oni kojima ljubavlju srca služiš.

Kada bi bar veceras bio kraj mene, ova noc bi me manje bolela. Ali, neka Ljubavi moja, kao što sve prođe i ova moja seta ce proci i videceš, bicemo zajedno. Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu kao trošne lađe i raspuknu kao balon od sapunice, da nestaju, jedan po jedan. I ako se to desi, valjda tada shvatiš da to i nisu bili pravi snovi srcem sanjani, da je to bila samo iluzija sna, da nismo sanjali san, da je to bio samo dodir žudnje.
                           
Ali ja sam sanjala tebe mesecima. I cekala te i tražila, i u svakom snu sam te videla. I sada sa tobom, u našoj Ljubavi živim najlepši san. I želim da znaš da nema te crne sile zla, ili ljudske zavisti i ljubomore, da nema nikoga i nicega zbog cega bih ja prestala da živim naš san, da te ljubim, da te želim, da ti pišem, da te išcekujem, da ti slušam glas, osmeh, da ti ljubim usne, da ti milujem lice, mrsim kosu, da nestajem u tebi, da te izluđujem svojim ponašanjem, da te slušam da mi kazuješ o snazi i lepoti naše Ljubavi, dok ti nežno šapucem da te volim. Želim da znaš da nema te stvari na svetu koja bi i najmanje mogla da zatamni ili baci u senu sve ono lepo što jedno drugom kazujemo, sve ono što svaki dan sanjamo i živimo, sve što zajedno u našem dvorcu ljubavi gradimo. Nemoj se brinuti jer ne mogu nemiri nikada ono što može spokoj Ljubavi i lepota nežnosti brižnosti voljenjem doneti. Ne pogađa sreca nikada toliko koliko pogađa tuga, niti je svako sutra ni crnje ni belje, ni lošije ni bolje nego što je bilo svako juce. Uvek je nekako, cas radosno, cas tužno, cas setno, cas ugodno. I uvek se može dalje i lepše. I dalje se mora. I mi ćemo ići još dalje, još lepše prema vecnom, neprolaznom…

I ja potpuno razumijem svaku tvoju tišinu, svaki tvoj oprez, svaki tvoj strah, svaku tvoju ranu, svaku tvoju bol, svaku tvoju nesrecu i sve tvoje tuge. I znam Ljubavi da svi mi imamo pravo na neke svoje tišine, na neke svoje neisceljene rane, na neke samo nama znane patnje, na neke samo svoje tihe i neme nemire. Postoje stvari o kojima se cuti, o kojima se ne prica, ali i neke o kojima se prica. Znaš, često razmišljam o tome zašto te nisam ranije srela i kako je to naša nesreca što se nismo ranije na istoj stazi susreli. Da smo kojim slucajem svet ugledali na nekoj drugoj strani svemira, da li bi nam tada sve bilo drugacije, da li bi kao veceras morala sama postelju sa svojom senkom deliti i da li bi nam sve ovozemaljske patnje bile daleke, a svi problemi nepoznati? Ali Ljubavi, znam da na to ne možemo uticati, niti to promeniti. Tako nam je dato, tako nam je suđeno, da se borimo i zajedno cuvamo naš cvet Ljubavi. I zato možemo uvek iz sveg srca da se trudimo, da pronađemo one naizgled male i beznacajne sitnice koje boje našu Ljubav uvek lepšim i nežnijim tonovima, i uz koje ce nam biti lakše, lepše i radosnije da proživimo ovo vremena što nam je ostalo. Veruj mi, tako mora.

Svi smo iz Ljubavi stvoreni. I tako je pocelo. Darovan nam je život, a potom milost da volimo. I možemo puno dobiti, ali ne moramo, i možemo sve izgubiti, ali ne moramo. Ljubav koja nam je darovana, koju sanjamo i živimo naš je najveci dobitak. Sve je Ljubavi moja prolazno.
Naša ljubav nije. Sreca uvek ima dve strane – sjaj i tugu. I nikada još nisam nikoga srela ko je enormno bogat i bezgranicno sretan. Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako mnogo radosti. Znam mnoge koji su siromašni, ali imaju Ljubav, vole se i imaju sa njom svo bogatstvo sveta. Onaj koji nas je stvorio uvek cini ravnotežu.
” I hvala mu na Tebi, sto mi te je darovao. Najvece tvoje i moje i svacije blago nije nigde zakopano, niti skriveno, niti u trezorima celicnim zakljucano. Ono je u nama i niko ga ne može uzeti jer je u srcima,”
a Put do srca nije svakome prohodan. Samo Ljubavlju iskrenim i cistom stiže se do tog blaga. I kada ti veceras kazujem o sreci i sama se pomalo osećam tužno i setno, srecu ne treba tražiti, jer sam je našla u tebi, u tvojoj Ljubavi.
i nemoj nikada razmisljati o proslim ranama i oziljcima da se ne prosire i odvedu te na dno …..
 Mozes samo srcem i Ljubavlju da ih odagnaš.

                     

...Hoću li biti sebična ako ti kažem

Da moja koža čezne za tvojim dodirima...

....Hoću li biti nezasita ako ti kažem
Da sam postala gladna tvojih usana...

....Hoću li biti neshvatljiva ako ti kažem
da svaku noć sanjam tvoje usne
kako imaju neobičan ritam po mome telu
...kako strasno me ljube..

. ..Klize preko vrata do mojih grudi
i još niže...

...Hoću li biti prokleto bezobrazna ako ti kažem
da te želim svakoga dana istim žarom kao pre...

Od same pomisli trnci mi prolaze duž celog tela
I izazivaju blago grčenje..

Od same pomisli srce divlje tuče u grudima
Hoću li biti sebična ako ti kažem
..da te želim..samo za sebe...

                    

Prvi dodir...saznanje...osećaj pripadanja...

Dve Duše...dva tela...
Sama blizina čini da se ubrza...da poludi...tvoja blizina...Dlanovi se znoje...prilaziš mi...usne se razdvajaju...uzimaš ih...
Telo se izvija...stežeš me...razum se gubi...pogled se magli...
Tvoja silueta se nadvija prema meni...nestajemo...preneseni u bezvazdušni prostor...lebdimo...uzvišenim osećajem...letimo...čvrsto spojeni...
Bolimo jedno drugo...dok tvoj dah svojom vrelinom...izaziva požar nesagledivih posledica...u meni...
Osećam kapi na licu koje me podsećaju...da savršenstvo postoji...
Usnama skupljaš znoj sa vrele kože...ljubiš me vlažnim usnama...i moliš...
Da ti šapućem sve ono...što sam ti govorila...preklinješ da stvorimo savršenstvo jednog trenutka...koji će svojim mestom u sećanju...biti onaj jedan jedini...
Savršeni trenutak...jednom probani...jednom doživljeni...nikad zaboravljeni...
Baš kao što će moj ukus...u tvojim ustima...zauvek ostati poseban...i savršen...