One Love

       

     Mogu da odglumim da sam srecna, bar to dobro znam

     mogu da budem s drugim , laznu nadu da mu dam
     al znam sreco kad god ostanem sama
     zaplakacu tiho i mislicu o nama...
     ni na sekund ne napustas misli moje
     ne zaboravljam jos sve one dodire tvoje
     pogled moj u nedogled se gubi
     svaki put kad zamislim da ti usne ljubim
     mogu suzu da zadrzim , mogu da ne zaplacem
     ali kad te neko spomene zaboli najace
     bol je sve jaci, srece steze mi
     po ko zna koji put nedostajes mi ti 
     cujem ti korake, senku tvoju vidim cesto
     pomislim tu si, a znam nestvarno je sve to...
     Misli te ne pustaju i ako si davno otisao
     zele da se vratis, eh kad bi makar pokusao
     da me volis, i srce svoje da mi das
     koliko mi trebas, cesto pitam se da li znas
     tesko je razumeti moja osecanja
     tanka je nit od srece do pokajanja
     sve jasada nestalo kao prasine dim
     sada svaciji si ja vise nisam ni sa kim
     u svakom sada trazim oci tvoje
     opet da zavolim boji se srce moje
     meseci prolaze dani su tako dugi
     kad umesto tebe paznju mi pruza drugi
     ne znam gde si ni s kim si
     al znam samo da te nema,
     prolazi vreme ne bledi uspomena...
     Ne zaboravljaju usne da nekad su tvoje bile
     tuzne su oci, i ako su tugu mnogo pita skrile
     tuzan je osmeh kad kazem mogu bez tebe
     prevarim druge al jos uvek ne mogu sebe...
     Kad zalupa srce taj osecaj dobro znam
     opet krene suza jer ti nisi sam
     suza po suza, stih po stih
     padaju na papir, opet vidim tvoj lik
     opet mislim da nam je moglo biti bolje
     ne znam mozda i nije
     al valjda se uvek tesim time
                VOZOVI TUGE NEK SVE ODNESU SA SOBOM
                NE ZELIM DA PATIM VISE DA PLACEM PRED BOGOM
                VOZOVI ODNESITE SVE PATNJE OVE MOJE
                ODNESITE I SLOMLJENO SRCE OVO TVOJE

                               

Ti si stranac, ne poznajem te,

al’ opasan si po srce moje,
nateraces ove usne,
da pozele da budu tvoje.
Jos uvek si stranac, a cini se da te
sudbina namerno na moj put nosi.
Kazi mi onda, razresi dilemu,
da saznam za tebe, konacno, ko si?
Mora da si pisac, jer govor ti je knjiga,
poznajem ga dusom po magicnom zvuku,
cinis me da zelim da sam olovka tvoja,
pa da me nikada ne ispustis iz ruku.
Mora da si slikar, tvoj osmeh je slika,
bez njega bi moj svet izgubio boju,
ah vec ludo zelim da sam kicica mala,
pa da tako zasluzim svu beskrajnu ljubav tvoju.
Mora da si pesnik, jer tvoj pogled je poezija,
spektar osecanja, toplina i dar.
Vidis li da zudim da sam tvoja rec,
da ti vecno predam sav svoj poetski zar!
Mora da si muzicar jer osecam tvoj ritam,
zvuk ustreptalog srca kroz vatrenu noc,
dozvoli mi onda da budem tvoja nota,
odsviraj me sad, kad ti dajem svu moc.
Ali znam, strance, to su samo pusti snovi,
tebi je u mislima sada drugi neko,
zasto onda cinis da te nocas zelim,
da te strasno ljubim, iako si daleko?

                         

Završava još jedno poglavlje mog života i otvaram novi list.

Šta očekivati sada ne znam.
Neke sam stvari potisnula duboko u sebe,i smatram da im nije još vreme da bi ih rešavala.
Novom stranicom započinjem i novi život,novo nadanje za boljim sutra.Odlučila sam da me sitne stvari neće opterečivati,da ću sada biti srecna i nasmejana.
Život je igra i ako mu se prepustiš do neke granice zaista može biti srecan.
Neprestano opterečivanje glupostima samo nas usporava i sve one lepe stvari koje se događaju jednostavno ne primećujemo.
Žašto kažu da je dečji svet najlepši,da je njihov smeh opuštajući i da se uvek nasmejemo kad čujemo taj čisti iskreni smeh.Pogledajte oko sebe da li vidite taj smeh u nama?!
Ponekad me ljudi čudno gledaju jer na sve što mi se dešava je odgovaram smehom,gotovo uvek sam nasmejana.
Pitam se zašto!?Da znam, da postoje teški trenutci ali nije sve tako crno da se ne možemo nasmejati.
Pružimo jedni drugima ono što nam je potrebno, jedan mali osmeh,zagrljaj,toplu rec,pravog prijatelja.Ne onoga koji će te izdati na prvom koraku nego onoga koji će biti uz tebe i kad ti je najteže. Koji se neće uplašiti i jednostavno pobeći,koji te neće povrediti.Živi se samo jednom i taj život treba iskoristiti a ne trošiti vreme na gluposti i na kraju shvatiti da smo ga potrošili uzalud.
Ponekad se moje razmišljanje razlikuje potpuno od ostalih,jer mi neke stvari nikada neće biti jasne.
Razmislite malo kolio ste vremena potrošili na nepotrebene stvari i izgubili ono što vam je najvažnije,koliko ste puta zanemarili neke osobe zbog krive kojoj ste davali toliko vremena i pažnje.Nekim stvarima nema povratka,ali dok se može, dok imate vremena pokušajte ispraviti ono što ste smatrali nebitnim,verujte osećaj je najljepši.Ne treba nam biti teško dati jedan osmeh,zagrliti onoga kome je potrebno,dati nešto što dugo nije imao.
Razveseliti nekoga i shvatiti da si mu pomogao, najlepši je osećaj.
S novom stranicom svog života okrenula sam svoj stav.
Tu sam ako sam nekom potrebna,tu je neko koga trebam,sve ostalo je iza mene i iskreno napokon sam iskreno srecna.

Poljubac svima malo sam danas nežnija nego inače, ali i to treba nekad biti, iskreno pogledajte oko sebe i shvatićete da život zna biti jako lep bez obzira na sve ružno što se dešava.

               Ovo je još jedna priča o izgubljenim snovima, o umrlim nadama, o ranjenoj golubici koja je želela da leti na tuđem nebu.Slobodan, visoki let, završen bolnim padom i lupanjem o zemlju.
Da, devojko, tu ti je mesto, na zemlji, Preširoki su horizonti kojima si težila, to nebo u koje si poletela je visoko i nadostižno, a zvezda koju si želela za sebe je tuđa. Ona je tuđa zvezda vodilja, ona koja najlepše sija i ispunjava sve želje. Nije tvoja, i pomiri se sa tim. Taj lažni sjaj koji je bacala, bila je tvoja nada i to ona koja samo to i ostaje,onaj san koji ostane nedosanjan.
Volela sam ga, volela svaki njegov dečiji osmeh,melodiju njegovog glasa i onaj bistri pogled, koji bez reči govori da me voli. Njegove su ruke bile hiljadu satena koji mi grli telo a usne, meke i nežne, koje kao leptirići obigravaju oko mog lica i usana. Verovala sam mu. Verovala kada se kleo da me voli, da kada u krevet pođe sa njom, ja mi ležim u duši, da kada se probudi u njenom zagrljaju, ja sam mu u mislima na jastuku. Nadala sam se i bila zadovoljna time da ga imam u pogledu, da ga ljubim u snovima, da ga na tren ukradem od stvarnosti.
A onda kraj, bez nagoveštaja i upozorenja.Jedno "Ne volim te" stavlja tačku na sve. Možda i lažno, ali dovoljno ubedljivo da ubije život u meni i ona mali sjaj moje, tuđe zvezde, Vraća se njoj, jer on je njen, Ja ostajem. Stežem zube i gutam sve naše godine. Gutam, a osećam kako me guši težina svih naših nadanja, gutam , a cepaju mi dušu. Odlazi, gledam za njim i ne vidim i trzaj u njegovom hodu, ni tračak nesigurnosti u odluku. Vidim da podignute glave odlazi i punim plućima udise početak nekog novog života, njihovog života, A ja sam prašina koju je očistio sa ramena, Ostajem sama da plačem i kunem sve ono u šta sam se nekad klela. Ostajem da se probudim i shvatim da je oteto, prokleto, A sa njima i ja. Prokleta gresnica koja je kriva jer je volela, jer je živela tuđi život, jer je sanjala tuđe snove.

                                                              

Ceznem da me dodirom poneses do ivice neba,gde sve prestaje…ceznem da

osluskujem vetrove u liscu…Koracaj tiho da ne probudis oluje uspavane
dugom slutnjom…Poravnaj poleglu travu,uzdrhtalu na prve stope…Otvori
mi oci poljupcem i ucini da se ne plasim,ne drhtim od nepoznate munje
koja ce mi probuditi srce…Osluskuj moje disanje kao govor brezovih
suma i sapni mi da si ti staza na koju slobodno mogu da zalutam…Otmi
mi misli o prolaznosti,o gubljenju i ocaju…Zgrabi me za ruku i povedi
daleko…da u zagrljaju tvojih talasa osetim svu tezinu neba pod
zvezdama. …

…U ovoj noci koja mi ne dopusta da sklopim
oci,poklanjam ti najlepse stihove svoje.Ljubim te u mislima jer mi
stvarnost tu raskos ne dopusta.Moja ljubav te zove u narucje al njen zov
se gubi u ovoj beskrajnoj noci.Moji stihovi sapnuce ti koliko mi znacis
Dodji…jer su moje noci hladne bez tebe.

                                                       

Zažmuri… I zamisli… Zamisli neko mesto izvan ovog sveta… Daleko od betonskog sivila i asfalta… Zamisli boje, šare… Kako se prelijevaju i isprepliću… Zrakovi šarene svetlosti…

Zamisli svet u kojem vreme ne postoji… U kojem se lepi trenutci protežu u večnost… Svet bez patnje, boli i suza… Svet bez mržnje… Svet bez prezira… Svet bez hladnoće… Svet bez nepravde… Sklopi oči i, ako možeš, zamisli…
Zamisli sreću… Dopusti da ti srce titra… Dopusti da se veseli i da brže zakuca… Dopusti da te radost ponese visoko u oblake…
Zaboravi tugu… Zaboravi sivilo i mrak… Zaboravi teskoce i probleme… Život je kratak, nemoj ga trošiti na takve stvari… Zaboravi na suze…
Ne dozvoli drugima da ti kroje sudbinu… Zažmiri, udahni, a zatim otvori oči i bori se… Bori se za svoje ljubavi, za svoje ideje, za svoje želje i snove… Bori se… Nemoj posustajati… Kad padneš, podigni se, stavi smešak na lice i kreni dalje…
I veruj… Veruj u dobrotu, u prijateljstvo, ljubav… Veruj… Kad se učini da je sve mračno… Kada padneš u bezdan bez ičega da te drži… Veruj iz dna svoje duše…
Sklopi oči i sanjaj… Dozvoli imati svoje male, šarene svetove… Dozvoli maštati…
Zažmuri… Sklopi svoje oči…
I voli… Voli iz dubine svoga srca…
I nikad… Nikad više nemoj izgubiti veru u ljubav i svet…

                                                             

Zgažene duše, srca lomljenog hiljadu puta, očiju sa milion isplakanih suza,

usana sa toliko nedorečenih reči, bez daha, bez osmeha iskrenog, bez
pogleda toplog – tražim ga… ili čekam?! NJEGA, koji će mi doneti
radost u život, NJEGA, koji će promeniti navike, NJEGA, koji će me
imati u potpunosti, u celosti, koji će me dobiti toplo,
nežno, iskreno.
Čekam ga da dođe na vrata srca mog, da zavlada celim mojim bićem, da
me veže lancima za svoje srce, čekam ga – tog princa iz snova, iz mašte.
Nije savršen, jer savršenstvo ne postoji; nije idealan, jer ideala nema.
Jednostavno, čekam ga, ma kakav da je, čekam NJEGA, s kim ću podeliti
svoj život, svoje mane, jer ih imam i ja, čekam NJEGA, s kim ću se
savršeno uklopiti u mozaik života.
Čekam ili tražim?!
Svejedno, on mora doći, on će čuti moj glas i pojaviti se da uteši
ranjeno srce, da zagrli skrhano telo, da poljubi vrele usne. Tražim
njegov lik u plavetnilu neba, u zelenilu gora, u prozirnim daljinama.
Tražim osmeh njegov, oči njegove, glas… Čekam princa da dođe i
poljupcem me probudi – ne iz sna, nego iz iščekivanja.